Propast americkog truckinga se trenutno desava. Izlaza nema na vidiku. Moze li se najpopularniji biznis medju nasim ljudima povratiti nakon nokauta i ustati da nastavi borbu? Ili je sudija vec odbrojao do 10 ?

Definitivno i najpopularnije zanimanje ali i privatni biznis kod srpske, ali i crnogorske, bosanske i makedonske dijaspore u Americi je “trucking”.

Sama rec “trucking” se toliko odomacila u komunikaciji kod naroda sa Balkana da retko ko i koristi termine kao sto su prevoznik, spedicija, pa cak i vozac i sofer. Alternativa za osobu iza volana je takodje odomacena i prekrstena u “drajver”.

Kraj devedesetih godina i pocetak 2000-tih za mnoge nase ljude je bilo vreme za dobijanje CDL (komercijalnih) dozvola i ulazak u svet americke logistike.

Gotovo sramezljivo, a i lagano, jedan po jedan clan nase dijaspore se odlucivao da postane svoj gazda i rad u fabrici zameni za zivot i rad u drumskoj krstarici koji ce mu pruziti da sam odlucuje kada i koliko radi, a i dace mu dovoljno komfora da moze posecivati rodni kraj znatno duze i cesce nego sto bi bio slucaj da radi u bilo kojoj drugoj industriji gde su dve sedmice godisnjeg standard.

Uzelo je nekih 10-ak godina od tada da nasi ljudi “ojacaju” u ovoj industriji, te se od 2010 pa na dalje pojavljuje i veliki broj ozbiljnih kompanija ciji su vlasnici poreklom iz Srbije i okolnih zemalja.

Moram napomenuti da je dosta transportnih kompanija zatvoreno 2008-e godine usled velike svetske ekonomske krize, i one kompanije koje su tada izasle kao pobednici uglavnom i danas postoje. A da li ce biti tako i dalje?

Poslednjih 5-6 godina na prostoru Amerike, a ponajvise na prostoru Metro Chicaga pojavio se “mali milion” kompanija koje su osnovali nasi ljudi. Vise je bilo gazdi nego vozaca u jednom trenutku, bukvalno. Neki su krenuli sa preduzetnistvom odmah nakon sto su napustili kompanije u kojima su bili “owner operateri”, pa odlucili da im je dosta vise placanja usluga dispatcha nasim firmama, mada je i uvek kod nasih ljudi postojala neka vrsta ljubomorne sumnjicavosti gde gazda “krade” radnika i bogati se upravo od njega… To je tematika kojoj treba pristupiti studiozno sa aspekta psihologije, mozda i ostalih nauka, a i duboka tema za koju sada nemam vremena…

Za vreme, a i neposredno posle COVID situacije na prostorima Amerike, “trucking” industrija dozivljava abnormalan rast i za relativno kratko vreme se nagomilavaju nove kompanije, novi kamioni, vozaci koji “rentaju” jer su svi upoznati sa cinjenicom da se “ludacki dobro” zaradjuje. Cak i previse. Kupuju se novi sleperi na stotine, prikolice takodje i ubrzo dolazi do nestasice novih vozila kod dilera, jer tempo kojim se kompanije i pojedinci zaduzuju kod banaka za nove slepere do tada nije vidjen u americkoj ekonomiji. Nikada. Relativno je bio kriv i zastoj u proizvodnji prouzrokovan COVID-om, ali definitivno je potraznja nadmasila ponudu i nasto je deficit masina za pravljenje para. Celokupno takvo stanje prouzrokovalo je i veliki skok u cenama polovnih kamiona, cak i vise od 50% sto takodje nije bio zabelezen slucaj u ovoj industriji.

Medjutim, sve sto je lepo kratko i traje. Klasicna izreka koja u ovom slucaju kao otrovna strela busi balon u kome se nalaze konfete koje samo sto se nisu rasule svuda unaokolo. Konfete su predstavljale utopijske snove svih iz ove igre, pocev od vozaca, ownera, vlasnika kompanija, novonastalih dispatch servisa, ELD provajdera i servisa za ELD monitoring, servisa za safety i recruiting, radionica za popravku kamiona… Jednostavno svih u trucking industriji i neposrednoj blizini.

A sada, kada su konfete rasute na sve strane, mnogi su poceli da se vracaju matematici iz osnovne skole, i to onoj najprostijoj: oduzimanje i sabiranje. Znatno vise oduzimanje.

Svako gleda sta da oduzme da bi opstao. Drugacije trenutno nije moguce.

---

Stanje na americkom trucking marketu je toliko lose, da je smeh zaboravljena stvar. Svi su u problemu. Onaj koji kaze da nije – laže.

---

Cene prevoznickih usluga su toliko pale da je nivo cena po milji identican kao iz 2008-e godine kada je bila najveca dotadasnja kriza. I cena nafte je priblizna kao i tada.

Medjutim problem je to sto je sada 2023-a godina, i nakon 15 godina konstantne inflacije cene svega su porasle preko 30% nego li 2008-e. Osiguranje, rezervni delovi, putarine, cene kamiona, cene odrzavanja, cene prikolica, guma, cene popravki, plate vozaca po milji. To je upravo i taj procenat koji nedostaje mnogim firmama da bi se profitabilno poslovalo, te usled toga mnoge kompanije se odlucuju da zatvore svoja vrata. Podatak da 10-ak kompanija nedeljno stavlja tacku na svoja poslovanja, a da su vlasnici nasi ljudi, je frapantan. To je poslednjih meseci sveprisutno. U problemu su i owner operatori, tj. nekadasnji vozaci koji su uzeli kamione na kredit ili na lizing. Trenutna njihova zarada ne pokriva i velike troskove koje imaju: mesecne rate za kredit, mesecno osiguranje, jos kada se ubaci i neka popravka ili koja pocepana guma, ode nedeljni statement u negativan bilans.

Takodje i mnogi radnici “iz ofisa” ostaju bez posla. Jedna “nasa” velika kompanija ne samo da se odlucila da otpusti i veliki broj radnika, vec i da preostalima skrati plate. Istini na volju, u vreme kratkog profitabilnog ludila nije se toliko marilo za visine plata tako da su mnoge ostale i neopravdano visoke. Dakle, eto ga klasican primer gore pomenutog oduzimanja. NIje bas ekstreman primer kao sto je Elon Mask uradio nedavno u Twiteru kada ne da je oduzimao, nego jednostavno podelio broj radnika sa 5 i zadrzao 20 posto.

Skorasnje trzavice u bankarskom sistemu Amerike (a i sveta) jos uvek su prisutne. Visine kamatnih stopa su podignute na federalnom nivou, medjutim i pored toga mnoge konvencionalne banke su nedavno odlucile da ne pozajmljuju novac kompanijama iz truckinga, jer je trenutno to jedan od najrizicnijih biznisa.

Upravo danas sam dobio obavestenje da je jedan ogroman posrednik (3PL i broker) u poslovanju izmedju auto indutrije i prevoznika, odlucio da sve trucking kompanije placa, ne posle 30 dana kao do sada, vec 60 dana nakon zavrsenog posla. E to je vec problem. Sta to konkretno znaci? Mnoge kompanije koje koriste factoring usluge za otkup racuna misle da nece biti pogodjene. Naravno da hoce, jer ce iste te factoring agencije odluciti da ne saradjuju vise sa brokerima koji menjaju uslove placanja na 60+ dana. To je i njima rizik. Licno mislim da ce ovaj trend propratiti i druge mega brokerske kuce, i dovesce do novog talasa problema. Svi zele da sto duze raspolazu kesom u vreme krize.

Da li ce i kada trucking biznis krenuti na bolje?

Mnogi su nakon loseg poslednjeg kvartala prosle godine gajili iluzornu nadu da ce u drugom kvartalu 2023-e godine krenuti posao. Ne kao sto je bio za vreme onog nerealnog procvata, ali su se svi nadali da ce celokupna situacija doci ne neki lagodniji nivo. Da se “lakse dise” barem. Medjutim, evo prodje i april, dodje i prolece, a trucking ne ozdravlja. Bolestan je jos uvek i jos vise. Ima li leka?

Imao sam priliku da pricam sa nekim “dinosaurusima” ove industrije na nedavnoj konferenciji Full Circle odrzanoj u Micighenu. U razgovorima sa ljudima koji su u ovom poslu 20, 30 godina, imao sam prilike da cujem jednoglasno: “I don’t know“. Niko ne zna kada ce biti bolje. Neki nagadjaju da ce iduce, izborne godine biti bolje, ali naravno niko im nije to garantovao. Nazalost i mnogi su mi od njih potvrdili da je 2023-a godina teza od 2008-e godine. Neizvesnija.

Optimizam, vera i nada odrzavaju ljude u teskim vremenima, a i biznise isto tako. Za mnoge je ova kriza novina, ali ja licno posmatram to iz ugla osobe rodjenoj na “uvek kriznom” podrucju. Medju nama Srbima je generalno uvek bila prisutna “neka kriza”, godinama, decenijama i mnogi, pa i ja, su jednostavno saziveli sa tim, tako da nema druge nego hrabro i optimisticki. Prodje sve, pa ce tako i ova kriza.

Nik Simic @usaserb