U tekstu koji sledi pojasnicu vam to famozno zanimanje srpskog kamiondzije u Americi

“Sta ce nama soferima kuca, kad je nasa kuca putujuca”… Dobro poznata pesma Plavog Orkestra. Mnogi su je u svojoj mladosti pevali i ne sluteci da ce jednog dana to postati sustina njihovog zivota. “Utovaraj, istovaraj”…

Stotine, ustvari hiljade i hiljade mladica iz Srbije i okolnih zemalja trenutno svoju koru hleba zaradjuje za volanom americkog kamiona. Da stvar bude jos bizarnija, mnogi od njih nikada nisu ni slutili da ce im to biti nacin zivota, nikada do tada nisu uopste i imali susret sa kamionima, neki od njih nisu imali ni iskustva u voznji automobila…
Medjutim, sve se to promenilo u zelji za brzom, ne mogu reci i lakom, zaradom.
Konstantne price po Srbiji i okolini, kako neko koga njegov rodjak ili prijatelj poznaje sada u Americi zaradjuje kao doktor kruze medju omladinom Srbije vec duze vreme. Pod konstantnim pritiscima modernog zivota, a i zivota koji se prezentuje na popularnim mrezama Facebook i Instagram, mladi se tako i odlucuju da napuste sve, svoju rodnu zemlju i srecu za brzim novcem potraze preko bare.

Ajd’, da se vratimo nekih 20-ak i kusur godina unazad…

Sredinom devedesetih i pocetkom 2000-tih godina u Americi kod nase populacije trucking nije ni pribliz bio tako popularan poziv kojim su se muskarci iz nasih balkanskih krajeva bavili. Tu i tamo poneko je pocinjao da trenira za CDL (komercijalna dozvola), ali mnogima je jezik za polaganje ispita predstavljao problem jer su to vec bili ljudi u godinama koji nisu u proslosti imali puno dodirnih tacaka sa najpopularnijim svetskim jezikom… Mada i za to su se nalazile veze i fore.

Te prve kamiondzije bili su uglavnom nasi ljudi koji su usled rata, a koji se zavrsio na prostorima bivse Jugoslavije, kao izbeglice zavrsili u obecanoj zemlji.
Mnogi od njih odbijali su vise da rade u fabrickim postrojenjima dosadne linijske poslove, i pokusali da pobegnu od ustaljenog zivota prigradske americke svakodnevnice odlaskom “na put”. Tamo su uz pomoc svoje muzike (dvojke) na radiju, cigareta i stalnih telefonskih razgovora donekle bili na svom, jer nisu imali tog opakog Amerikanca-supervizora vise da im bdi nad glavom i srozava ego.
U tom trenutku mnogi su kretali kao kompanijski vozaci, i uglavnom su radili za vec dobro poznate i velike americke kompanije. Tu su pekli zanat. Poceli su da preporucuju i svojim sinovima koji su vec ulazili u svoje dvadesete da je to posao koji ce i njima omoguciti dobru zaradu i podlogu za zasnivanje porodice…Mozda i bolje nego da “idu na koledz”.

Od 2003-e krece osnivanje “nasih kompanija” uglavnom na prostorima Cikaga i okoline. Mnogi nasi vozaci i njihovi sinovi koji su do tada stekli iskustvo radeci po americkim transportnim kompanijama prelaze kod nasih transportnih preduzetnika u nadi da ce im biti lakse, pre svega zbog komunikacije na nasem jeziku, a kasnije i zbog ostalih kolega, jer se nakon par godina otudjivanja javila i nostalgija druzenja sa nasim ljudima. Balkanci smo, to je normalno.

Do 2010-e godine otvoreno je sijaset nasih firmi, a od 2010 pa nadalje i znatno veci broj usled priliva veceg broja nasih mladica iz Srbije koji su svoj put do Amerike pronasli koristeci usluge “Work & Travel” programa, i ostali zauvek u nadi da ce brzo obezbediti sebi legalni status i nastaviti sa radom.

Dakle nakon prvih kamiondzija koji su pripadali grupi rasejanih sa prostora bivse Jugoslavije usled rata, drugih koji su dosli posredstvom “Work & travel” agencija a i “muzickih viza”, od pre 4-5 godine poceo je i treci talas dolazaka sveze radne snage.

Tuna za volanom

Dolazak mladica poslednjih 4-5 godine iz Srbije, a ogroman broj i iz Crne Gore, uglavnom je omogucen putem agencija koje su svoje aplikante odvodili na Aljasku, tu izolovanu americku drzavu. Ima i onih sa turistickim vizama, ali su retki.
Nakon kraceg ali mukotrpnog rada u pogonima za preradu ribe (lososa i tune), mnogi su odlucili da zapale za kontinetalnu Ameriku, tacnije lagani skok do Sijetla prvo po vozacku dozvolu, a kasnije pravac Midwest i East Coast po posao. Uglavnom se vecina njih sjati u Chicago, i tu odmeravaju gde poceti, ko nudi najbolje uslove, najbolju cenu po milji, ko  od firmi “najmanje katuje rejt konove”, ko ima dobre kamione, steady ture, odgovorne fleet managere, uigrane i iskusne dispatchere a i lepe dispatcherke i sejfti radnice 🙂

Koji je profil srpskog vozaca kamiona u Americi?

Odgovor je kompleksan, a i jednostavan u isto vreme. Jedno je sigurno. Upravo su nasi vozaci ti (a i ostali istocno Evropljani) koji su razbili standarde o klasicnim americkim “truckerima”. Pre se znalo ko su i kako se nose americke kamiondzije. Svima je od pre 15-ak godina bilo cudno kako to da se menja stereotip pravog truckera. Umesto ogromnih bradatih naboranih likova u prljavom dzinsu sa prslucima, tetovazama, koznim dubokim cizmama, kacketima, masnim bradama, maramama, odjednom na truck stopove staju da sipaju gorivo i unutra ulaze gologlavi mladici u obaveznim adidas ili eventualno puma trenerkama, u obaveznim papucama za plazu, uskim majicama, tetovazom iz kraja, ponekom stidljivom zlatnom kajlicom, sa najmodernijim mobilnim telefonima, i losim engleskim akcentom.

U razgovoru sa starijim amerikancima koji su ceo svoj zivot proveli na putu, prosli milione i milione milja, doznao sam da je za njih je to bilo toliko fascinantno i predstavljalo je naprasnu smenu trenda, jer su se do pocetka ovog milenijuma bar znali neki kodeksi ove popularne profesije. I postovali su se. Mnogi su kasnije i lagalno izlazili iz posla, a ovu profesiju ostavljali Istocno Evropljanima, Arapima, a sada sve vise Indusima i Afrikancima…

A sto se tice samih nasih vozaca, ima raznih profila ljudi. Od bivsih propalih ali i svrsenih studenata, diplomiranih ekonomista iz ‘Stare Juge”, mehanicara, policajaca, ugostitelja, dosta bivsih sportista, kuvara, stolara, slikara, dosta ali dosta muzicara, najamnih radnika, propalih privatnika, zemljoradnika…. Upoznao sam cak i jednog dipl. elektro-inzinjera (naravno diploma iz Srbije)… Bukvalno sve moguce profesije sada su stopljene u jednu. Doduse nisam upoznao jos naseg doktora i popa za volanom, ali bukvalno sve ostalo pravi zeleni dolar vozeci milje…

Koji je krajnji cilj svakog naseg kamiondzije?

E, tu se vec prave razlike. Bar u pocetku. Svako bi na brzinu da odradi za gazdu u njegovom kamionu, da se domogne svog kakav takav da je, i da pravi veci novac koji ce mu omoguciti mozda jos jedan, jos dva, tri pa i jos 50, i tako ce postati on sada gazda nekim novim soferskim narastajima.

Druga opcija jeste da se na brzinu napravi kinta, pa vracanje nazad da se vrate dugovi, a usput zaradi i za 5-6 godina stari BMW  i eventualno neki dvosoban stan, i da ostane malo sa strane, da ne kazu ljudi “vidi ga crncio dve-tri godine dan-noc za volanom, a vratio se bez dinara”…

Nekima je pak opcija da se zaradi novac u kamionu, investira u sasvim drugu granu biznisa i pravi neka drugacija buducnost u Americi, a u medjuvremenu naci jos i zenu koja ce pomoci za legalni status.

Ima pak i dosta onih, koji su po meni odradili dobar posao. Doduse njihova deca su starija, jer sa mladom decom to je veoma tesko, tj. bolnije. Poznajem dosta njih koji su sebi obezbedili “zelenu kartu” ili americki pasos, i 6 meseci ovde rentaju i voze kamion, a 6 meseci sa tim zaradjenim novcem uzivaju u Srbiji i ulazu u nekrertnine i neke poslove. Naravno dok su ovde, oni finansijski izdrzavaju svoju porodicu u Srbiji. Tih 6 meseci se kazu nekako pregrmi putem Facetima i na Viber video call… Ali, ni to nije perfektna porodicna slika, slozice se mnogi sociolozi koji se bave temom porodicnih odnosa i kompaktnosti porodice.

Takodje sam za ovu deceniju i vise u ovom poslu vidjao i one kojima je i “pukao film”, i odlucili su da se vrate kuci zauvek, bez para, bez zavrsenih papira. Bez icega. “Ne mogu vise, nije ovo za mene, zivot je dole, a ne ovde…”

Naravno, uvek postoje izuzeci, pa i kod nasih vozaca. Mozete upoznati veoma profesionalne radnike koji su se opredelili da im to bude zivotni poziv a ne privremeno zanimanje; zive u Americi, formirali su svoje porodice, skoluju decu, odgovorno i savesno obavaljaju svoj posao.

I tako, dan za danom, godina za godinom prolaze, a fama oko velikih dolara koji se mogu napraviti za volanom i dalje je hit tema kako kod nasih ljudi u Americi, tako i u Srbiji. Rece mi jedan poznanik “Jedva sam cekao da pobegnem od prica iz cikaskih kafana gde se samo prica o turama i cenama i kamionima, kad ladno u sred Novog Sada u kaficima iste teme medju tamosnjim svetom!”

Svakodnevno primamo desetine emailova, facebook poruka od nasih ljudi kojima je to uostalom i profesija u Evropi, i koji bi da dodju, jer tamo mnogo manje zaradjuju, vise fizicki rade i striktnija su pravila…

Kako stvari trenutno stoje, ogroman je deficit kada su u pitanju vozaci kamiona u Americi, i ne bi me cudilo da imigraciona administracija uvede uskoro olaksice na radne vize za poslove transporta. Time bi se popunili prazni kamioni, a i pala bi cena radne snage, jer recimo u Chicagu sada pojedine firme kompanijskim vozacima nude mesecne plate koje su iste onima koje recimo primaju inzinjeri, advokati, i ostali visoko skolovani kadar.

Ako stanu kamioni, staje i Amerika. Tako bar ide ovdasnja izreka.

Ako zelite da snovi postanu realnost, najvaznije je da se DOBRO informisete pre nego li se odlucite za odabir kompanije gde cete zapoceti pravi put.

Ja mogu da predlozim vozimisko.com

Nik Simic